Save Our Souls...tri puta kratko, tri puta dugacko, tri puta kratko, probija se kroz prazninu vetrovitog etra, nad talasima koji se valjaju po debeloj pucini, belim krestama bljeste u mraku rascepanom izlomljenom linijom elektricnog praznjenja nad vodom. Perfect storm. O dusi ni reci.

Over and out.

Sex&Drugs&Rock`n`roll it`s all my brain and body needs...

...ili "nije vazno cime, vazno je udarati se u glavu svakog dana"

Ne logujem se. Ne citam. Ne pisem. Ne mislim. Povremeno mi prodje slika razvezane pertle i nategnuto povezujem postojanje bez svrhe i cipelu koja landara oko noge. Prezivljavam male radosti kao rupe na asfaltu, ne preskacem, obilazim. Svaki put kada govorim pokusavajuci da uramim to preskakanje razvezanih pertli, ram mi izgleda jadno, narocito u odnosu na sliku koju se trudi da uokviri. Zato cesto i mnogo cutim.

Nema vode. Ima vina. Crnog, to jest, crvenog i belog. Ima cak i malo rakije, ubudjalog kompota, ali u frizideru...ne smrdi mnogo. Da li bih mogao da se umivam vinom? Crveno za ispiranje wc-a, a belo za umivanje...ne vide se fleke. Rakija za dezinfekciju ruku...kompot za samoubistvo u mukama.

Dunavski pesak se belasa ispod jos uvek tamne pozadine sume u ritu prekoputa, zove. Ne odazivam se, ne zato sto necu, ne mogu. Objektivno, sve bi to trebalo da bude na svom mestu, negde, kada uspem da se prizovem shvatim da ispunjenost i neznost zapravo ne traze nista vise. Onda nedelja kojoj je dovoljan i mali, sasvim mali podstrek nadjaca. Dijalektika. Jedinstvo suprotnosti. Rado bih oprao zube...mozda rakijom?

Zapravo sam jedan depresivni seronja koji se povremeno otrgne sebi i poveruje da nije tako strasno, da negde ima smisla.

Gledam u tu poslednju recenicu i mislim kako je strasno da neko uopste moze tako da razmislja. Taj neko sam ja. Danas. Predstojeci ponedeljak, ves, usisivac, nedostatak vode, nedostatak odredjene blizine, nedostajanje, zastrasujuca lakoca podnosenja lakoce postojanja. Ne pravdam se, barem ne sebi, mozda nekome, mada sumnjam. Osecam se kao veselo, bogato, sareno upakovana, vezana sjajnom crvenom masnom, prazna kutija za poklone. Otvaras ocekujuci sadrzaj adekvatan pakovanju i onda...kurac. To jest, nista. Kurac je vec nesto. U nekim slucajevima ne malo nesto.

Jbg Z.

evo citam vec neko vreme i moram da ti kazem da mi je tesko da citam. Malo sam se i rasplakao. Ne zato sto mi je Sonja sama nesto znacila, znas da nije, nego zato sto mi je to vreme nesto znacilo i sto ne uspevam da se otrgnem od toga. Mogui sada nadugacko i nostalgicno da ti pricam i o SKC-u i o zurkama i o tome da smo sedeli po kafanama i pisali kolektivne drame, da smo pravili predstave ne da bi nesto stekli, nego da bi nesto rekli, da je...sve to...bilo. Eto, dugo nisam plakao:-)
Znas, sve to sto se prica ovuda, nastranu sve gluposti, ali ta nit koja se provlaci, koju dobar deo ljudi koji su u tome ucestvovali i ne razume, je nesto sto je izgorelo, sto je namerno spaljeno ognjem, topovima, krvlju posto je ozbiljno pretilo da urusi taj dobro etablirani sistem fukcionisanja drustvene organizacije. Nisam bas mogao da postanem narkoman posto suvise volim da mislim i osecam, a hors je zatupljujuc. Zato sam postao nepodoban element i evo, na kraju se povukao ovamo, sa jedne strane nesvesno bezeci od svih tih sranja, a sa druge, svesno pokusavajuci da spasim to sto volim da mislim i da osecam. Poceo sam mnogo da propadam tamo u tom Beogradu koji je poprimio izobliceno lice Minotaura koji se hrani ljudskim mesom i potrebno mu je stalno prinositi zrtve kako bi sve ostalo nepromenjeno.
Raskenjao sam se sada i nisam siguran da mi ova vrsta katarzicnog osecanja bas prija u podne:-)
Mislim...razumem sve to i bolje nego sto uspevam da kazem, bio i jednim delom ucestvovao u tome, znam gotovo sve ljude koji se tu pominju, neke licno, neke samo iz vidjenja...i uvek mi jako tesko pada da se setim tog satiranja u toj kolicini, genocidnog istrebljivanja svega sto je valjalo i implantiranja surogata koji danas vladaju. Ponovo sam se rasplakao,. Seronja, jbg:-)
Ne mogu vise da pisem, nastavicu kasnije, mozda nocas, ne znam...
V.

Neobican utisak koji imam, kao da je ova kisa koja nekoliko dana od leta pravi jesen, napadala i neka skretanja koja vode u dosada neistrazenim pravcima. Recimo da moze da se zivi na jabukama i sljivama, sto mozda i nije lose. Da sada vec 25 km u cugu hodanja nije problem kao sto je znao da bude, da sprej koji ubija "gamizuce insekte" funkcionise i na psecim buvama...recimo.

Ima vec nekoliko dana kako primecujem da jedno mace vene polako. Manje aktivno, vise place i trazi zastitu, pocelo je manje i da jede. Dok se svi ostali otimaju oko hrane, ono sedi sa strane i gleda, onjusi, pa se odmakne. Odvojim pa hranim pojedinacno, hranim iz ruke. Tek nekoliko zalogaja i ostavi. Uredno sisa, pomislim, dobro, mozda ne zeli da poraste prelazeci na cvrstu hranu i popcnem da je nosim sa sobom, u ruci, onako malu. Skupi se i cela stane u saku. Sedi u krilu dok sam za kompom, lezi pored mene dok spavam. Pocnem da je kljukam, otvorim usta i sipam kasu koju sam napravio da se ne muci da zvace, otima se, grebe, mljacka, zubicem mu kao iglom probusi jagodicu, ali ne bezi. Nema bas ni mnogo snage da se otima.

Spavali smo zagrljeni nocas, negde pred svitanje je plakala, probudio sam se i mazio je, nesto pricao, pa sam u tome i zaspao. Kada sam se probudio, ona je i dalje lezala pored mene, kao da spava, ali vec ukocena i hladna. Iskreno se nadam da se manje plasila da umre pored mene. Umotao sam je u lanenu krpu i stavio na sto. Tu je volela da se penje dok je mogla.

To neistrazeno skretanje koje pomenuh malocas...prvi put je smrt spavala pored mene. Nisam primetio razliku.

Treba usisati, oprati podove, obrisati prasinu, pokositi travu, sahraniti mace.

Zapravo bi zivot bio mnogo laksi i lepsi kada ne bi bilo stalne zelje za necim. Ne potrebe, zelje,  one koje obicno ne mozemo da ostvarimo u datom trenutku i ako su sasvim obicne i jednostavne.

Otisao bih, voleo bih da dodje, bas bih sada...i ta neostvarenost koja se pretvara u konstantu cini da frustracija osujecenosti prerasta u nacin zivota i cini od nas nezadovoljne, cinicne, besne, agresivne, depresivne ili sve zajedno, ljude.

Posmatram kako ova moja nedeljna, moglo bi da se kaze i uobicajena, frustracija osujecenosti pocinje da me opseda i obuzima do neizdrzivosti. Do momenta kada vise ne znam sta bih sa sobom, ne zato sto mi je dosadno, nego zato sto sve ono sto bih, a sto su zaista sasvim proste i obicne stvari, u ovom trenutku ne mogu, iz raznih razloga. Pored uzivanja u letu, mogu da sedim go i da mi ne bude hladno, sto je stvarno u nekim trenutcima i vise nego dovoljno, ne uspevam da otresem tu lepljivu paucinu zelje za neostvarivim, ovde, odmah i sada. Bartgam se u njoj kao muva i naravno, sto se vise koprcam, to sam ulepljeniji i pokreti su skuceniji...pitam se sta ce da bude kada se iz neke mracne rupe konacno pojavi veliki dlakavi pauk...

Robovlasnistvo je bilo jednostavno. Nisi covek, ti si svojina, nisi bas zivotinja, ali nisi ni covek. Vlasnik ti daje kucu, odecu obucu, hranu, leci te i pazi. Ti radis i ne dobijas platu. Onda je dosao kapitalizam i rekao, ti si covek, dobijaces platu za svoj rad i ja necu da budem tvoj vlasnik. Sam ces da se brines o svojoj kuci, odeci, obuci, hrani, lecenju, radices i dobijaces platu. Plata, naravno, nece da bude dovoljna za sve, pa ces da uzimas kredite i da radis i da brines o sebi, jer si covek, poskocio ti je status. Posto si se zaduzio, onda je onaj koji ti daje platu ( citaj: uvek i u svakom slucaju neka banka, bez obzira na ime preduzeca i delatnost ) zapravo vlasnik svega sto si tim zaduzenjem kupio, ne bi li se brinuo o sebi. Radices vise i bolje, mrzeces bliznjeg svoga kako bi se dokopao njegove pozicije, vece plate, neces da postavljas suvisna i nepotrebna pitanja, mrzeces sve oko sebe jer te ugrozava i stranci i druga vera i pederi i lezbejke i navijaci nekog drugog tima i crnci i belci i zuti i crveni...svi oni otimaju tvoj hleb za koji tako krvavo radis, jer ti si covek. Da bi bio vise covek, zeleces vecu kucu, skuplja i veca kola, skuplje odelo, noviji model svega, jer ti si covek, time dokazujes da si covek jer radis za platu, a sto je plata veca, to si ti vise covek. Plasices se gazde, banke, drzave, kolega, komsija, dece koja hoce sve da raspu...plasices se da zivis jer ti si covek. Nisi vise rob, nisi vise nesto malo vise od zivotinje.

"To live in fear, that`s what it means to be a slave" - Rutger Hauer/"Blade Runner"

U nekoherentnom i ne bas sasvim suvislom izlaganju mogu samo da kazem da se sve manje dopadam sebi, da tek sada bas nista ne znam, da ne postoji vise prostor za kretanje, da mi je muka od istog reda misli, u uglavnom istom redosledu i ishodistu, da nedostatak smisla ubija, da je glad i sve ostale deprivacije, uzrok promene percepcije i da dani, kao dani terminalnog bolesnika, "danas je bio dobar" ili " danas je bio bas tezak",  zapravo temeljno satiru i ono malo energije koja je preostala.Duboka rupa glatkih zidova iz koje ne mogu da se popnem, povremeno neko proviri i to me odrzava u zivotu.Cekam neki konopac uz koji bih se uzverao ili kisu da potopi, kako god, da se nekako okonca.

Modern times group, kompanija koja je kupila B92, kontrolise veliki deo elektronskih medija u Evropi, narocito istocnoj, kao i u Rusiji. Ono sa cime smo i mi ovde upoznati je Viasat brand koji popunjava dobar deo satelitskog programa i na domacem elektronsom nebu. Na slican nacin kako se dogodilo u Bugarskoj, tako je navodno preuzet i Fox Srbija, pa i B92. U koliko vas ne mrzi, Google, Vasiljeva, TV Nova u Bugarskoj, bTV, pa onda James Murdoch, sin Rupertov, sedi u upravnom odboru MTG-a...malo citanja i povezivanja.
Ukratko, drzava je dozvolila monopolizaciju medijske sfere u Srbiji ne postujuci sopstvene zakone. Zanimljiv link za koji ne znam da li je tacan, ali neka je i samo indicija, previse je: http://www.google.com/url?sa=t&source=web&cd=1&ved=0CBgQFjAA&url=http%3A%2F%2Ftvnovele.motion-forum.net%2Ft5870-prva-tv-kupuje-tajno-i-b92&rct=j&q=Prva%20tv%20vlasnistvo&ei=B630TafVLI7ysga44cynBg&usg=AFQjCNHlohvzwY8geSJ7D8lrKmjqIBhYEw&cad=rja
Manja Grcic, nekadasnja direktorka Medija sistema, Zeljka Mitrovica, bliska saradnica Predraga Markovica, sadasnjeg ministra za kulturu i informisanje, zemenica direktora ( citaj: srpski direktor ) Fox Srbija, sada je direktorka B92...
Neobicno preuzimanje u trenutku kada Predrag Markovic ministruje medijskom sferom. Prva Tv snima programe u Simanovcima, Pinokovim cuvenim studijima...Manja koja povezuje i Ministarstvo i Fox i Pink i MTG.
Bilo bi mislim, veoma zanimljivo da se neko ozbiljnije pozabavi ovim, posto je ovo samo moje, licne i ne bas temeljno 20-minutno kopanje po net-u.
Mozemo da zaboravimo na bilo sta sto bi licilo na slobodu medija, barem podsecalo. Sa RTS-om, ovakvim kakav jeste i svim ostalim tv stanicama pod jednim vlasikom ( da ne bude zabune, TV Avala je Mitroviceva, Dule Pancic, Mitrovicev covek, vodi Avalu ), postajemo poligon za modelovanje javnosti bez ikakve kontrole. Drzava u tome svesno i namerno ucestvuje.
nekada pomislim kako je stvarno steta sto Bog ne postoji...bilo bi tako dobro da ima ko da nam pomogne.